Držiš mi ruke
vrelim prstima
i daleko od svetla
ovog grada
nosiš me na pesmi
noćnog vetra
istkanoj na žicama
tvoje gitare.
Gasis svetlo
tajnim pogledima.
Kad zatvoriš oči
zavesa pada
i s pozornice diže
prašinu leta,
što grli me i budi
uspomene stare.
Kao plač
bez utehe
čuje se pesma
moja i tvoja
urezana na kamenoj
hladnoj ploči
što se kao sablast
po mislima vrti.
I uzalud krijem
uzdahe teške,
čini se, srećna sam
u snovima od boja.
Ali s ove strane
moje umorne oči
najradije u tami
sanjaju o smrti.

jul, 1997.