chumana

Pre godinu dana, jedan veliki lovački pas je iz nekog samo njemu znanog razloga doneo u naše dvorište dva mala izgladnela mačeta koja još nisu ni gledala.

Mačkica je porasla i proletos sam od nje na poklon dobila tri mala mačeta. Dok su mačići dolazili na svet bila sam uzbuđena, uplašena za mačiće i prosto nisam verovala da se sve to stvarno događa.
Uplašena neobičnom situacijom sam čak i pobegla napolje, uprkos radoznalosti.

Mačići su predivna stvorenja. Svako ima svoju posebnu narav. Obožavam ih!

Na žalost, pre par dana, odjednom je jedno malo crno mače počelo teško da diše… odneli smo ga kod veterinara na pregled, ali mu nije bilo spasa. Veterinar kaže da je imalo neki urođeni problem sa srcem.

Čudno je to iskustvo. Dok smo nosili mače veterinaru osećala sam da ni on neće moći da ga spasi, ali sam se čvrsto držala svoje nade da će on uspeti da mu pomogne.
Kad su mi konačno rekli da je uginulo, moja osećanja su bila: neverica, ljutnja, neopisiva tuga, osećanje da je neki delić moje duše nestao.

Pitala sam mamu gde je to moje mače otišlo, ako je telo koje je ostalo samo ljuštura onog drugog, što čini jedno biće… mislila sam da bih možda mogla za njim da krenem i da ga vratim kući…

Da smo mogle nekako da vratimo vreme unazad i da problem rešimo pre nego što je mače uginulo…
Uplašila sam se i za ova dva preostala mačeta, ali kažu mi da su oni van opasnosti.

Kad god oni dođu do majke da sisaju, pogledom tražim i ono treće, crno mače…

Kud li to duša mačeta ode?