Dolina snova

Nekada davno, davno, pre sveta i veka koji poznajemo posvadjaše se zvezde na nebu i jedna beše proterana na zemlju sa svoga rodnog neba..  Lutala je od jednog indijanskog sela do drugog, zadržavajući se uvek pored logorske vatre koju su indijanci palili pre nego su odlazili na spavanje. Gde god je zvezda dolazila, posmatrali su je sa čudjenjem i strahom. Često je obasjavala glavice male dece, pokušavajući sa njima da se igra, ali su se deca plašila i vrištanjem terala zvezdu od njih.

Medju svim ljudima koje je zvezda posetila, samo se jedna osoba nije uplašila lepe zvezde. To je bila jedna mala devojčica, ćerka jednog velikog ratnika sa severa. Uopšte se nije bojala i čak je zavolela zvezdu svim svojim malim, a velikim srcem i bila je srećna u svojoj iskrenoj dečijoj ljubavi…Zvezda je takodje jako zavolela malu devojčicu i pratila je u stopu. Gde god je išla devojčica sa njenim ocem, išla je i zvezda.

Kada se uveče budila, bila bi srećna što zvezda neumorno treperi i bdi iznad njene glavice i ponovo bi bezbrižno utonula u san.

Ljudi su se čudili vernosti zvezde, još više su se čudili kada su primetili da se otac male devojčice nikada ne vraća praznih ruku iz lova, čak šta više donosio je po povratku iz lova mnogo više divljači od svih ostalih.
„Ta zvezda je sigurno dobar duh“, govorili su sa tonom poštovanja u glasu.

Posle nekioliko meseci dodje leto i plodovi voća postaše zreli. Devojčica hrabrog srca podje sama u šumu da ih bere. Primetila je da su zimske zelene bobice već pojele ptice i jeleni, ali su zato brusnice bile sasvim lepo zrele i krenula je sa svojom korpicom od pruća u močvarni deo šume gde su one obilato rasle da ih sakupi. Ali, već je pao mrak i devojčica je jednog momenta shvatila da se izgubila u šumi. Puna straha počela je dozivati oca, ali jedini odgovor dobila je od žaba i šumskih detlića.. Tražeći put ka kući u sve gušćem mraku odlazila je a da nije znala sve dublje i dublje u močvarni deo šume. Jednom se našla skoro do kolena u vodi,a drugi put se pri padu u jednu rupu koju nije videla  skoro udavila u otrovnom blatu. Izgubivši i snagu i veru da će sama pronaći put, podigla je pogled ka nebu sa nadom da će je videti njena zvezda koju je toliko volela,ali je nebo bilo prekriveno tamnim oblacima. I nevreme se spremalo. Uskoro je počela padati kiša, kao da su reke lile sa neba. Na užas devojčice vodena masa je postajala sve veća i na kraju je odnela sa sobom. U neko more..  Nikad je niko više nije video.

Godišnja doba su dolazila i odlazila. Zvezda je još uvek obitavala kod logorske vatre indijanskih plemena, ali je njena svetlost postala mutna i nikada se nije dugo zadržavala na jednom mestu. Izgledalo je kao da traži nešto ili nekoga koga nije mogla naći. „Nesrećna je zbog nestanka devojčice“ govorili su indijanci sa razumevanjem.

Još par godina je prošlo,a onda sa dolaskom jesenjeg lišća, zvezda nestade i niko nije znao gde je. Sledeća zima beše hladna i duga,a leto posle nje najtoplije leto koje su indijanci doživeli.  Jedne večeri, tog vrelog leta se jedan mladi lovac išavši za tragom medveda koga je pratio već par dana, našao na teritoriji plemena iz koga je bila devojčica. Trag ga je doveo u močvaru i ostao je bez daha kada je video iznad vode jedno malo svetlo koje kao da je držala neka nevidljiva ruka. Bilo je tako lepo to svetlo, da je zaboravio i na medveda i krenuo za njim. Svetlo ga je vodilo kroz najopasnija mesta u močvarnoj šumi i on je na kraju odustao i vratio se nazad u svoje pleme da ispriča šta je video.

Najstariji muškarac plemena mu je rekao:

„Svetlo koje si video  je bila zvezda koja je proterana sa neba na zemlju i još uvek traži devojčicu koju je jako volela,a izgubila u jednom jedinom trenutku nepažnje…“
Čak i danas je zvezda tu u potrazi koja će trajati koliko i njena svetlost sama za onom koju voli više od svega…

Laku noć deco, velika i mala

Neko ipak zna zašto je to dobro

Da li verujete u andjele? Da li verujete u pozitivna čuda? E pa onda ste ovde na pravom, pravcatom mestu. Jer, ona se dešavaju. Svakoga dana. I odaću vam jednu tajnu, najvrednija čuda se kriju u svakom od vas i čekaju strpljivo da se dese…

Elem, ispričaću vam jednu priču, koju je meni moja baka ispričala, njoj njena, a ja ću evo vama… Ova je priča namenjena pre svega deci i ljudima dobrog srca, spremnog za svakojaka čuda…

Kada za to postoje razlozi koje mi obični smrtnici ne možemo da shvatimo čak i kada se toliko upinjemo da pocrvenimo do ušiju, e baš tada,  andjeli silaze na zemlju. Obično idu u paru.

Dakle… bilo je to ovako… ne znam kada i ne znam gde, šetala su  dva andjela  jednim selom… Jednostavno tako. Posmatrajući ljude i njihove postupke, navike i osluškivajući njihove najskrivenije misli. Umorili su se, a i mrak je padao brže nego što su oni mogli hodati. Selo je postajalo sve praznije jer  su se žitelji polako povlačili u svoje kuće i spremali za počinak.

I andjeli su odlučili da se odmore. Potražili su prenoćište u jednoj velikoj, raskošnoj kući u kojoj je očigledno živela bogata porodica. Domaćin te kuće nije bio naravno oduševljen što je video  dva neznanca ispred  vrata svoga doma, ali se ipak smilovao i pustio dva bića da udju i prenoće, ali nikako u gostinskoj sobi. Umesto toplog i čistog kreveta, andjeli su dobili mesto u hladnom i praznom podrumu. Ne obijajući i veoma zahvalni otišli su na spavanje. Stariji andjeo je pre nego što je zaspao sa osmehom pogledao  jednu rupu na zidu, prešao rukom preko nje i ona se zatvorila. Kao da nikada i nije bila tu. Tek tako. Buć! Kаdа je mlаđi аndjeo upitаo zаšto je to uradio, stаriji  je odgovorio: “Stvаri nisu uvek onakve kakve izgledaju.”
Sutradan su se zahvalili i nastavili putovanje. Kada je opet pala noć, rešili su da ponovo potraže  prenoćište, ali ovog puta u jednoj staroj, trošnoj kući, gde su očigledno živeli siromašni seljani…Pokucali su na vrata i pred njima se pojavio veoma gostoljubiv seljak i njegova žena. Zamolili su za prenoćište i… dobili mnogo više od toga. Čovek i njegova žena su ono malo hrane što su imali bez razmišljanja izneli na sto i podelili sa andjelima.Nakon toga su im ponudili da se odmore u njihovom krevetu, jer je bio -jedini,a putnicima je trebao dobar san i odmor…

Kаdа je sunce izаšlo sledećeg jutrа , аndjeli  su videli u dvorištu čoveka i njegovu ženu nadvijenih glava nad njihovom kravom koja je mirno ležela na travi. Kao da spava. “Ovo je bila naša jedina krava i njeno mleko naš jedini izvor prihoda” jecali su kroz suze.

Mlаdjii аndjeo postade jako ljut  i reče :

” Kаko si mogаo to dopustiti? Prvi čovek je imаo sve, аli ti si mu pomogаo , drugа porodicа je imala tako mаlo, а ti si dopustio da im  krаvа umre!”
“Stvаri nisu uvek onаkve kаkve izgledаju”,  odgovorio je stariji.

“Kаdа smo borаvili u podrumu na podu, umesto u spavaćoj sobi na krevetu, primetio sаm da se u toj rupi u zidu krije zlato. Puno zlata.  Budući da je vlasnik te kuće bio pohlepan i hladnog srca,zаpečаtio sam  zid, tаko dа ga on i njegova porodica nikada neće naći .

A kada smo legli u krevet ovih dobrodušnih seljaka, ti si onako sit i umoran odmah zaspao tako da nisi imao priliku da vidiš andjela smrti koji je tu noć došao po čoveka u čijem smo krevetu bili. Dao sam mu kravu umesto njega. Rekoh ti,  stvаri nisu uvek onаkve kаkve izgledаju. “
Ponekаd  je to uprаvo  ono što se dešаvа kаdа stvаri ne ispаdnu onako kako smo ih MI zamislili i kao što bi po nama trebalo da budu. Imajte poverenja i verujte da vam se sve dešava sa nekim dobrim razlogom, ma koliko loše to momentalno izgledalo…
Juče je istorijа. Sutrа je misterijа, a dаnаs je poklon, najlepši na svetu, jer si u njemu Ti i ta tvoja dva velika radoznala dečija oka koja su već polako umorna. I sad je već  vreme da se gleda malo “iznutra”. Aaaa, to je tek nova priča…

Laku noć deco, velika i mala