Muškarača iz kraja – Lazina sestra po peru

Cunjam ti ja ovih dana netom i vidim svog drugara Lazu, pardon, Larija kako je lepo počeo i javno da govori svoje mudrosti. I tu se izoduševljavam i rešim da se pridružim, znam ja da Laza mene voli, mada ume da reži nekada kad mu se suviše približim. Uvek je bio čudno dete.

A i šta bi bilo da nisam i u ovoj čorbi mirođija? Ne bi bilo zabavno.

Kad smo bili klinci, Lazina sestra Veca i ja smo se baš lepo družile. Taman sam bila onoliko mlađa od nje koliko sam bila starija od Laze. Bila mi je uzor do neke 14. godine a posle sam shvatila da se pretvorila u pravu šmizlu namigušu koja je umela da se podvuče pod kožu momcima iz kraja a onda da im slomi srce.

Tako se Veca srušila u mojim očima kao uzor. Vlada je bio oduvek nabildovani klipan za kojim su uzdisale klinke, bar dok ne progovori, iako ga je Veca izgleda više volela, meni je bio samo tupav.

E zato je Laza onog trenutka kad je progovorio bio moj najbolji drugar zauvek.

E sad, nisam sigurna da sam i ja bila njegov najboji drugar. Nekako sam otkrila da bih više volela da sam muško i svojski se trudila da to i budem. Momci su me tako i prihvatili, ali Laza se povukao tada, izgleda pod pritiskom nekih mojih fizičkih aduta. Kaže: “Ti Maro nisi muško i ne možeš da budeš. A pogotovo ne kad se tako isprsiš i pričaš mi kako se struže drvo i drži dleto. Jesi ti normalna?”

I tako, posle nekoliko godina druženja u garaži mog dede, koji je otišao na onaj svet na prečac ne uspevši da sakrije svoj najdraži alat od nas bezobrazne dece niti da ga proguta pa k’o čovek umre od unutrašnjih krvarenja, Laza je nestao.

Umeli smo mi tako da testerišemo po čitav dan ili da ja testerišem dok mi Laza čita svoje najnovije stihove. Kad su oformili bend svima nam je bilo jasno da će uspeti samo ako se pretvori u one-man recital. Ali momci su bili uporni, dok nije došlo do vežbanja. Onda ih je interesantan kućni odgoj sprečio u tome, jer to fina i kulturna deca ne rade – ne znoje se i ne naprežu slučajno – i bacili su instrumente kao i sve do tada.

Evo opet blejimo u garaži i pijemo pivo i pravimo sledeći veliki projekat: custom made nameštaj – za online prodaju.
Znam, znam, opet se igramo. Eh, al samo je Laza tu nedostajao.

I ne bih se ja ni javila ovde, da se on pre nekoliko dana nije pojavio u garaži sa onom svojom sveščicom koju svuda nosi sa sobom i smetenog pogleda koji je uvek imao.

Kaže: “Zdravo” i sede kao da nikada nije ni odlazio. Gledamo ga momci i ja pa nastavismo po starom. Kaže, išao da traži posao i mislio da će mnogo da se smori. Ali shvatio je dve stvari: Ako ga budući šef ne pojede za neki svoj doručak, biće ponosan njime – i – Shvatio je da je on u stvari čovek od koga mnogo toga može da nauči ali je i tužan iz nekog razloga, pa mi se čini da je izgovorio kako će učiniti sve da sazna tu njegovu tajnu i možda nešto napiše o njemu.

Ok, igra sa budućim šefom..opasna stvar. Al opet, retko ko od nas je do kraja razumeo milog nam drugara, pa smo ga saslušali i ponudili pivom. Ostatak dana prođe kao i svako zajedničko popodne do tada.

Kad je Laza krenuo kući, samo je dobacio da jedva čeka da opet pišemo zajedno a meni iz nekog razloga srce zaigra. Nas dvoje smo umeli da se sakrijemo od ostalih i piskaramo zajedničke priče.

Ajd sad odoh, neće garaža sama da se očisti…

Kad senke šapuću

Nije ni malo teško razgovarati sa senkama. One govore na različite načine, tako da ih razume samo onaj kome se obraćaju. Melodija drage pesme ili samo šuštanje vetra, nebitno je.

Danas se vraćam u svoje selo. Premorena od dugog puta i pešačenja noću. Van šume je neki drugi svet, ali ovde, ovde je samo mir i toplina onog doma koji ne čini sama koliba – građena sa toliko ljubavi, nego i sve poljane, potoci, šumarci i grančice mekanog žbunja koje miluju gležnjeve, čine da pomislim da hodam po oblacima.
Kako zađem u šumarak i drveće me sakrije od ostatka sveta, legnem i zagrlim svoju šumu. Kao u rukama majke, sklupčam se i uzdahnem duboko, šapnem joj kako mi je nedostajala… moja šuma je uvek bila izvor mog života i zdravlja svih stanovnika sela. Ništa se ne poštuje kao zakon šume.
Tu sam stvorena i rođena i tu sam naučila svoja prva šaputanja – molitve drveću. Ima nešto u tim prastarim džinovima slično ljudskoj duši. Ne postoje dva stabla koja slično izgledaju ili slično šušte. Kao dobroćudni starci umeju nekada da me posavetuju, a nekada jure za svojim bubicama i tvrdoglavo odbijaju da govore.

I danas su ćudljivi. Volim ovo mesto!
Podižem pogled i udišem duboko. Vreme je da krenem u selo.
Na levom obrazu, slepoočnici, ramenu osetila sam pogled. Ovde su moje moći ponovo stvarne. Možda drveće zato ćuti.
Ima mnogo razbojnika u ovom kraju. Zalutali ljudi iz spoljašnjeg sveta koji dođu da uberu neki od skupocenih plodova šume, pa zaborave zašto su došli, lutaju šumom, smeju se kao deca, šuma ih štiti i uči ko su i kakve duše u sebi nose. Srećna stvorenja. Zovemo ih razbojnicima samo zbog njihove namere. Kada jednom ovde dođu, postaju naši susedi sa kojima delimo sve.

Njegov pogled je znatiželjno pratio siluetu stabla koje je bilo između nas. Nije me mogao videti, ali gledao je pravo kroz ogromno telo srebrne vrbe.
Pitala sam se da li me je osetio i došao zamnom ili me je svojom željom prizvao. Ustala sam nečujno i prišla drvetu. Polako naslonila dlan na njegovu koru i znala da je on sa druge strane i radi isto to. On nije bio jedan od razbojnika – bio je jedan od nas ali bez sećanja na ovo mesto. Kako je to moguće?

Podigao je drugu ruku i pomilovao drvo. Vrba mi je svojom granom sklonila kosu sa čela.
Ko je on pitala sam se. Nije bilo puno ljudi koji su umeli da opšte sa vrbama. Vrba je svojevoljno drvo, puno života i da nema korenje plesalo bi po šumi. Vrbe nisu grlile niti bile nežne.

Iskoračila sam u stranu i našla se licem u lice sa poznatim čovekom. Širok osmeh i podignuta ruka u znak pozdrava – slika koju pamtim negde iz detinjstva. Zgrabila sam mu ruku i odvukla ga do sela. Znala sam da me deca čekaju pored kuće starešine da se vratim i završim im priču. Projurila sam pored njih i nasmejala se. Utrčala sam u dvorište pa sve do kuće starešine sela vukući za sobom dragu senku.
Probao je da se otme, ali samo na trenutak. Znao je da ga neću pustiti.
Pokucala sam i jadni starac je verovatno pomislio da se sprema neka oluja. Otvorio je vrata i ugledao mene sa osmehom od uha do uha.
Dobar dan dobri oče. Dovela sam Vam nekoga.

Neko je istrgao ruku iz moje. Nagazila sam ga brzo da stane. Bolelo ga je. Ali ni približno onoliko koliko ga je bolelo odsustvo iz sela sve ove godine.
Nije imao hrabrosti da svom ocu kaže šta misli o njemu ni da u selu nastavi život nakon što je oca optužio za bolest i nemoć majke. Otišao je a da se nikome nije javio.
Sklonila sam se u stranu i ostavila dva čoveka da se pogledaju.
Nekada jak i razvijen čovek, s pravom starešina sela, sada je bio starčić koji je brojao dane do konačnog mira i pričao deci priče iz vremena kad je bio slavni ratnik i borio se protiv vojske koja je napadala ovaj kraj.
Moj drug iz velike poljane, sa kojim sam nekada brala gljive i cveće, pretvarajući se da sam veliki druid i prekopala pola doline da nađem koren koji u ovim krajevima više ne raste, sada je bio odrastao momak, isuviše nalik svom ocu sa kojim se nije slagao.
Kako se vreme poigra sa ljudima. Šta pomisle ljudi kada ispred sebe ili u odbljesku vodene površine ugledaju osobu koja ih je toliko povredila?

Deca su se okupila da vide kraj priče. Pokušavala sam da im objasnim gde idu stare duše, kada osete potrebu za večitim snom. Nisam imala srca da im objsnim da neke duše ne mogu da odu jer ne mogu da nađu mir.
Starac je kleknuo ispred nogu svog sina i zagrlio ga oko kolena. Nije morao ni da zatraži oprost. Viriju mu je spustio ruku na sedu kosu i sagao se da pridigne starca. Zajedno smo ga odveli u kuću gde je legao skoro bez svesti i zamolio nas da ga ostavimo da se malo sabere. Samo je još nečujno pružio sinu stari drveni ključ od kolibe i sklopio je oči. Čuli smo kako duboko diše. Možda prvi put od kako je mladić napustio selo.
Izašli smo napolje. Pred nama je bio dan i bezbroj priča ćutalica.

Stegao mi je šaku i potrčao prema našoj poljani ne ispuštajući je. Za nama su potrčala deca koja su se kikotala i gledala ovog poznatog stranca o kome su do sada samo slušala priče. Ubrao je dva paperjasta različka i stavio mi po jedan iza svakog uha, a zatim počupao hrpu korova i stavio sebi na glavu. Deca su se jako smejala. Svi smo legli u krug i uhvatili se za ruke. Pogledala sam ga a on se samo nasmejao. Dečica su mu prepričavala priče koje smo izmišljali o njemu – koji je ovde svima toliko nedostajao.
Poljana je postajala uža i udobnija kako su senke okolnog drveća postajale duže i po nekada nas pomilovale pa se povukle plešući sa vetrom.
Bilo je toliko toga da se kaže a ipak smo ćutali. Samo su senke trčkarale do njega pa do mene pa opet do njega i šaputavim glasom prenosile ono što se samo ćutanjem moglo reći.

Nevidljivi prijatelji i čarobne livade

Šta se to desilo nama odraslima pa više ne vidimo ono što smo nekada videli kao deca?

U jednoj dečjoj glavici ima dovoljno mesta da stvori bar još jedan svet sa sve florom i faunom, sa sopstvenim zakonima fizike, ponašanja, sa prirodom svakog bića…

Moja ćerkica je dosta toga nasledila od mene, kako bujnu maštu tako i dar da priča priče.
Prolazila je kroz razne svetove a onda se zaustavila u jednom koji joj sasvim odgovara i samo je njen.

“Eto, mama, jesi li ti znala da postoji vodeni vulkan?” počinjala bi…

Prvo sam mislila da je to iz nekog crtaća, pa ipak, opisi su bili nešto što me mnogo podseća na nju..shvatila sam da to nigde nije mogla da vidi, osim u tom svom svetu.

“Taj vodeni vulkan je planina-vulkan, višlja od svih planina na svetu, veoma strmih ivica. Odatle potiče sva voda na zemaljskoj kugli. Tamo žive bića u obliku vodenog vulkana koja su veoma pitoma i prijateljski nastrojena ako ih se ne plašiš. E ako ih se plašiš onda bolje da ne ideš tamo sama, užasno su opasna i mogu da napadnu…”

Pitam se imaju li ova bića veze sa njenim strahom od pasa? Koji isto tako reaguju na strah?

Pa opet, ona je ćerka kralja i kraljice te zemlje i ona ih se ne boji, nju vole, umiljati su, stalno se igraju… reče mi jednom da kad bi bila vuk, psi bi je “prirodno poštovali”.

Poznajem mnogo dece i čula sam mnogo priča. Čini mi se da deca genetski poznaju neke prirodne zakone. I možda nemaju fond reči da nam ih opišu, ali veoma dobro znaju šta im je činiti.

Nejasno mi je još uvek gde i zbog čega (mi kao odrasle jedinke) prestajemo da budemo deca i zbog čega na dečja maštarenja često reagujemo sa odbijanjem ili poricanjem. Da li smo stvarno izgubili moć da te slike i vidimo ili ne dozvoljavamo sebi da se to desi? Ili smo samo previše sebični da primimo ovaj izuzetan dar od svog deteta?

Ponosim se pričama svoje devojčice. One mi govore i govoriće mi ko je ona kao osoba, šta su njene želje, strahovi, razmišljanja, šta bi želela da radi, šta ne želi od onoga što joj je nekako nametnuto.

Da li ste ikada sasvim saslušali svoje dete kada ovako govori? Razumem, kriza, novac, posao, problemi…ali opet pitam..da li ste ikada saslušali šta jedno malo srce ima da Vam kaže? Možda je u tome rešenje nekog VAŠEG problema a Vi ga svesno odbijate.

Predlažem da uvedete “čarobno veče” bar jednom nedeljno. Posebno veče kada se malo kasnije ide u krevet i kad deca pričaju priče. Tada zakoni ovog sveta prestaju da važe..telefoni, pc, tv, frižideri…ma ništa od toga nije potrebno. Poslušajte priče iz njihovog sveta, upoznajte ih, družite se. Shvatićete ko su ti mali ljudi, koliko su često pametniji i razboritiji od nas, šta imaju da kažu. Shvatićete da ih niste poznavali, da ih nikada niste saslušali do kraja (ili od početka), da ostatak sveta nije važan, već da nas mašta vodi na mesto za kojim svi čeznemo – porodični život prepun mira i sreće.

Nemojte misliti da to možete i na drugačiji način…možda vi umete da čitate a oni ne, možda ste našli dve stotine knjiga koje govore o dečjoj psihologiji (pa vam opet ništa nije jasno) – ali ključ ka tom prolazu imaju samo naša deca i trebalo bi da im pokažemo svoju zahvalnost jer zbog svoje bezuslovne ljubavi žele da nas povedu sa sobom tamo, zaslužili mi to ili ne.