Принцеза Велеина – Princeza Veleina

Велеина је јако бистра девојчица. Има црну равну косу са кестењастим одсјајем. Велеина не воли накит па се облачи једноставно и удобно. Омиљене ствари, можда и све њене ствари су светло плаве боје. Њене другарице обожавају како се она смеје. Обично се насмеје стидљиво а онда почне да се кикоће тако зразно да сви у њеној околини морају да почну да се смеју са њом. Велеина воли да се игра у кућици коју су јој направили мама и тата у близини дворца и често проводи дане тамо. Поред кућице живи и њен кућни љубимац. Вико, мали зелени вулканац изгледа исто као и водени вулкан. Има крзно зелене боје са плавом ћубицом на врху главе. У ствари изгледа исто као и мини водени вулкан са све ножицама и репом. Остали вулканци су углавном дивљи, али када се спријатеље са људима, остају уз њих до краја живота. Па тако воле и пријатеље свог „кућног човека“, јер воле да мисле да су људи њихови кућни љубимци. Испод воденог вулкана има још светова. У једном живи Велеинина пријатељица Марисаи, а у другом Ватронета. Сваки свет има своје сунце, које се креће другачије него у другим световима, па становници свих светова проводе као деца много времена учећи да гледају на велики сат, који показује време у сваком свету. На пољани око вулкана, у високој трави налазе се отвори који служе као врата ка доњим световима и затворени су дрвеним округлим вратанцима. Када се кроз вратанца прође наилази се на чудно степениште. Степенице изгледају као одскочне даске и скакуће се по њима да би се сишло ниже. Ватронетин свет је исто леп као и Велеинин. И у њеном свету налази се вулкан, само у њему има лаве. Ватронета је мало већа од Велеине иако имају исто година, она има дугу смеђу косу а врхови косе су јој златнасте боје. Воли да носи лепршаве хаљине и обично су црвене боје. Воли да се дружи али уме лепо да се игра и кад је сама. Марисаи је веома добра девојчица. Иако је мало нижа од Велеине, у игри то и не примете. Њен свет је испод Ватронетиног и то је свет препун шума, како оних светлих, тако и тамних и непроходних. Људи из Марисаиног племена воле да скупљају биљке којима лече људе из других светова. Уместо камења, у Марисаином свету налази се грумење од метала и тај метал као да расте из земље. Марисаи има косу сивкасте боје која је увек коврџава и као да јој коврџе лете на све стране. Кожа јој је беличаста са благим руменилом на образима. Она воли да носи хаљине од лана и кожне прслуке везене кожним нитима. Има по један кожни огртач за сваку временску прилику. Њено племе носи накит и наруквице од метала и у том накиту се налази чаролија, која им помаже када лече људе. Игре ове три девојчице су увек занимљиве, али о томе ћу вам писати следећи пут.

Veleina je jako bistra devojčica. Ima crnu ravnu kosu sa kestenjastim odsjajem. Veleina ne voli nakit pa se oblači jednostavno i udobno. Omiljene stvari, možda i sve njene stvari su svetlo plave boje. Njene drugarice obožavaju kako se ona smeje. Obično se nasmeje stidljivo a onda počne da se kikoće tako zrazno da svi u njenoj okolini moraju da počnu da se smeju sa njom. Veleina voli da se igra u kućici koju su joj napravili mama i tata u blizini dvorca i često provodi dane tamo. Pored kućice živi i njen kućni ljubimac. Viko, mali zeleni vulkanac izgleda isto kao i vodeni vulkan. Ima krzno zelene boje sa plavom ćubicom na vrhu glave. U stvari izgleda isto kao i mini vodeni vulkan sa sve nožicama i repom. Ostali vulkanci su uglavnom divlji, ali kada se sprijatelje sa ljudima, ostaju uz njih do kraja života. Pa tako vole i prijatelje svog „kućnog čoveka“, jer vole da misle da su ljudi njihovi kućni ljubimci. Ispod vodenog vulkana ima još svetova. U jednom živi Veleinina prijateljica Marisai, a u drugom Vatroneta. Svaki svet ima svoje sunce, koje se kreće drugačije nego u drugim svetovima, pa stanovnici svih svetova provode kao deca mnogo vremena učeći da gledaju na veliki sat, koji pokazuje vreme u svakom svetu. Na poljani oko vulkana, u visokoj travi nalaze se otvori koji služe kao vrata ka donjim svetovima i zatvoreni su drvenim okruglim vratancima. Kada se kroz vratanca prođe nailazi se na čudno stepenište. Stepenice izgledaju kao odskočne daske i skakuće se po njima da bi se sišlo niže. Vatronetin svet je isto lep kao i Veleinin. I u njenom svetu nalazi se vulkan, samo u njemu ima lave. Vatroneta je malo veća od Veleine iako imaju isto godina, ona ima dugu smeđu kosu a vrhovi kose su joj zlatnaste boje. Voli da nosi lepršave haljine i obično su crvene boje. Voli da se druži ali ume lepo da se igra i kad je sama. Marisai je veoma dobra devojčica. Iako je malo niža od Veleine, u igri to i ne primete. Njen svet je ispod Vatronetinog i to je svet prepun šuma, kako onih svetlih, tako i tamnih i neprohodnih. Ljudi iz Marisainog plemena vole da skupljaju biljke kojima leče ljude iz drugih svetova. Umesto kamenja, u Marisainom svetu nalazi se grumenje od metala i taj metal kao da raste iz zemlje. Marisai ima kosu sivkaste boje koja je uvek kovrdžava i kao da joj kovrdže lete na sve strane. Koža joj je beličasta sa blagim rumenilom na obrazima. Ona voli da nosi haljine od lana i kožne prsluke vezene kožnim nitima. Ima po jedan kožni ogrtač za svaku vremensku priliku. Njeno pleme nosi nakit i narukvice od metala i u tom nakitu se nalazi čarolija, koja im pomaže kada leče ljude. Igre ove tri devojčice su uvek zanimljive, ali o tome ću vam pisati sledeći put.

Moja je mama umela da se smeje

Da, umela je.
Nekada davno imala je osmeh, onaj pravi, kad se smeju i oči i nos i obrve i uši.
Umeo je nekada i čuperak da joj se zakikoće.

Moja je mama umela i da grli i čuva i štiti i da govori nežne reči, uvijene u traku od psovki, samo da me previše ne razmazi. Nije lepo, ali meni je i to bilo najlepše.
Nekada je umela da objasni zašto grmi i zašto mora da se jede šargarepa.
I sećam se jednom, kad sam imala zauške – spremila mi je najgroznije jelo: barenu ribu sa svežim belim lukom. I nije bilo grozno! Dal’ zbog njenih ruku ili mog grla koje nije osećalo ukus, to mi je bilo nešto najukusnije – i danas se toga rado sećam.

Nekada davno umela je da veze. Bilo je teško izvući je iz kuće i skoro nemoguće naterati da prestane da se svađa sa daljinskim. On je uvek bio tvdoglav i sve radio njoj iz inata. Sedela je tako danima, s vremena na vreme vičući na njega i birajući konce kad bi uspela da pre toga odabere kanal.

Umela je ona da oceni koliko duše neko ima i ko se uopšte nije rodio sa dušom. Samo nije umela to lepo da kaže.

Porasla sam i ja.
Možda je zbog toga ona postala manja i slabašnija.
Možda zbog toga primećujem da joj je osmeh veći jer se sa njim ništa više na njenom licu ne smeje.
Ona sada više ne ume da govori te čarobne reči. Postala je obična osoba.

Njene oči samo još imaju istu boju. Obično su umorne, blede, nose senke ovog vremena i nekih njenih bolova.
Nekada je gledala u ljude, sad im gleda u srce.
Naučila je da kaže neke stvari. Naučila je da voli i štiti bez ružnih traka. Naučila je da bude prava mama.

Možda i majke rastu sa nama, a mi to ne znamo. Ne znaju ni one.
Samo jednog dana svi shvatimo koliko su budalaste neke sitne svađe, neke grube reči.
Koliko su nam one bliske. Koliko znači da nas i sad zagrle, da im čujemo srce.

Možda i tvoja mama čeka da posraste, da porasteš, pa da se razumete, zagrlite, shvatite, pomirite… i da krenete dalje… dok život traje.

Водени вулкан – Vodeni vulkan

Хоћу да вам испричам причу о воденом вулкану. Ако вас занима како изгледа могу вам рећи да изгледа исто као ватрени осим што у кратеру уместо лаве има воде а тамо где је на ватреном вулкану обично стење на воденом је трава, висока зелена травица до самог врха.Водени вулкан је настао кад је Господ створио нашу планету.На земљи тада није било воде и људи, животиње и биљке су једва преживљавали. Било је само биљака којима је било потребно јако мало воде која се крила дубоко у стенама испод пустиња. А људи и животиње су јели те биљке. Када се није знало да ли ће жива бића преживети дошло је неким чудом до експлозије воденог вулкана. Свуда на планети је било страшних поплава и сви су се повлачили на врхове планина да се спасу. Вода је текла из вулкана и попунила сва удубљења. Само су врхови већих брда и планина вирили из воде. Када се вода повукла почела је чаролија! Људи никада нису видели толико зеленила! Свуда где су била већа удубљења вода је остала и задржала се у облику река, језера, мора и океана. Људи су исто схватили да се у води појавио нови живот – рибе и много чудних подводних створења. Нека смо упознали а нека не познајемо ни данас. Од тада има воде свуда по земаљској кугли. Некада се попне горе да се поздрави са сунцем па нам опет падне као кишица. Људи се не сећају те велике суше. Кад би се сетили схватили би колико је вода битна јер постоји само један водени вулкан. Јесте, водени вулкан још увек постоји на неком скривеном месту и нико није сигуран где је то. Само они храбри га могу наћи након што пронађу кључ. Следећи пут ћу вам писати о становницима који живе у његовој долини.

Hoću da vam ispričam priču o vodenom vulkanu. Ako vas zanima kako izgleda mogu vam reći da izgleda isto kao vatreni osim što u krateru umesto lave ima vode a tamo gde je na vatrenom vulkanu obično stenje na vodenom je trava, visoka zelena travica do samog vrha.Vodeni vulkan je nastao kad je Gospod stvorio našu planetu.Na zemlji tada nije bilo vode i ljudi, životinje i biljke su jedva preživljavali. Bilo je samo biljaka kojima je bilo potrebno jako malo vode koja se krila duboko u stenama ispod pustinja. A ljudi i životinje jeli su te biljke. Kada se nije znalo da li će živa bića preživeti došlo je nekim čudom do eksplozije vodenog vulkana. Svuda na planeti je bilo strašnih poplava i svi su se povlačili na vrhove planina da se spasu. Voda je tekla iz vulkana i popunila sva udubljenja. Samo su vrhovi većih brda i planina virili iz vode. Kada se voda povukla počela je čarolija! Ljudi nikada nisu videli toliko zelenila! Svuda gde su bila veća udubljenja voda je ostala i zadržala se u obliku reka, jezera, mora i okeana. Ljudi su isto shvatili da se u vodi pojavio novi život – ribe i mnogo čudnih podvodnih stvorenja. Neka smo upoznali a neka ne poznajemo ni danas. Od tada ima vode svuda po zemaljskoj kugli. Nekada se popne gore da se pozdravi sa suncem pa nam opet padne kao kišica. Ljudi se ne sećaju te velike suše. Kad bi se setili shvatili bi koliko je voda bitna jer postoji samo jedan vodeni vulkan. Jeste, vodeni vulkan još uvek postoji na nekom skrivenom mestu i niko nije siguran gde je to. Samo oni hrabri ga mogu naći nakon što pronađu ključ. Sledeći put ću vam pisati o stanovnicima koji žive u njegovoj dolini.

Nevidljivi prijatelji i čarobne livade

Šta se to desilo nama odraslima pa više ne vidimo ono što smo nekada videli kao deca?

U jednoj dečjoj glavici ima dovoljno mesta da stvori bar još jedan svet sa sve florom i faunom, sa sopstvenim zakonima fizike, ponašanja, sa prirodom svakog bića…

Moja ćerkica je dosta toga nasledila od mene, kako bujnu maštu tako i dar da priča priče.
Prolazila je kroz razne svetove a onda se zaustavila u jednom koji joj sasvim odgovara i samo je njen.

“Eto, mama, jesi li ti znala da postoji vodeni vulkan?” počinjala bi…

Prvo sam mislila da je to iz nekog crtaća, pa ipak, opisi su bili nešto što me mnogo podseća na nju..shvatila sam da to nigde nije mogla da vidi, osim u tom svom svetu.

“Taj vodeni vulkan je planina-vulkan, višlja od svih planina na svetu, veoma strmih ivica. Odatle potiče sva voda na zemaljskoj kugli. Tamo žive bića u obliku vodenog vulkana koja su veoma pitoma i prijateljski nastrojena ako ih se ne plašiš. E ako ih se plašiš onda bolje da ne ideš tamo sama, užasno su opasna i mogu da napadnu…”

Pitam se imaju li ova bića veze sa njenim strahom od pasa? Koji isto tako reaguju na strah?

Pa opet, ona je ćerka kralja i kraljice te zemlje i ona ih se ne boji, nju vole, umiljati su, stalno se igraju… reče mi jednom da kad bi bila vuk, psi bi je “prirodno poštovali”.

Poznajem mnogo dece i čula sam mnogo priča. Čini mi se da deca genetski poznaju neke prirodne zakone. I možda nemaju fond reči da nam ih opišu, ali veoma dobro znaju šta im je činiti.

Nejasno mi je još uvek gde i zbog čega (mi kao odrasle jedinke) prestajemo da budemo deca i zbog čega na dečja maštarenja često reagujemo sa odbijanjem ili poricanjem. Da li smo stvarno izgubili moć da te slike i vidimo ili ne dozvoljavamo sebi da se to desi? Ili smo samo previše sebični da primimo ovaj izuzetan dar od svog deteta?

Ponosim se pričama svoje devojčice. One mi govore i govoriće mi ko je ona kao osoba, šta su njene želje, strahovi, razmišljanja, šta bi želela da radi, šta ne želi od onoga što joj je nekako nametnuto.

Da li ste ikada sasvim saslušali svoje dete kada ovako govori? Razumem, kriza, novac, posao, problemi…ali opet pitam..da li ste ikada saslušali šta jedno malo srce ima da Vam kaže? Možda je u tome rešenje nekog VAŠEG problema a Vi ga svesno odbijate.

Predlažem da uvedete “čarobno veče” bar jednom nedeljno. Posebno veče kada se malo kasnije ide u krevet i kad deca pričaju priče. Tada zakoni ovog sveta prestaju da važe..telefoni, pc, tv, frižideri…ma ništa od toga nije potrebno. Poslušajte priče iz njihovog sveta, upoznajte ih, družite se. Shvatićete ko su ti mali ljudi, koliko su često pametniji i razboritiji od nas, šta imaju da kažu. Shvatićete da ih niste poznavali, da ih nikada niste saslušali do kraja (ili od početka), da ostatak sveta nije važan, već da nas mašta vodi na mesto za kojim svi čeznemo – porodični život prepun mira i sreće.

Nemojte misliti da to možete i na drugačiji način…možda vi umete da čitate a oni ne, možda ste našli dve stotine knjiga koje govore o dečjoj psihologiji (pa vam opet ništa nije jasno) – ali ključ ka tom prolazu imaju samo naša deca i trebalo bi da im pokažemo svoju zahvalnost jer zbog svoje bezuslovne ljubavi žele da nas povedu sa sobom tamo, zaslužili mi to ili ne.