Muškarača iz kraja – Lazina sestra po peru

Cunjam ti ja ovih dana netom i vidim svog drugara Lazu, pardon, Larija kako je lepo počeo i javno da govori svoje mudrosti. I tu se izoduševljavam i rešim da se pridružim, znam ja da Laza mene voli, mada ume da reži nekada kad mu se suviše približim. Uvek je bio čudno dete.

A i šta bi bilo da nisam i u ovoj čorbi mirođija? Ne bi bilo zabavno.

Kad smo bili klinci, Lazina sestra Veca i ja smo se baš lepo družile. Taman sam bila onoliko mlađa od nje koliko sam bila starija od Laze. Bila mi je uzor do neke 14. godine a posle sam shvatila da se pretvorila u pravu šmizlu namigušu koja je umela da se podvuče pod kožu momcima iz kraja a onda da im slomi srce.

Tako se Veca srušila u mojim očima kao uzor. Vlada je bio oduvek nabildovani klipan za kojim su uzdisale klinke, bar dok ne progovori, iako ga je Veca izgleda više volela, meni je bio samo tupav.

E zato je Laza onog trenutka kad je progovorio bio moj najbolji drugar zauvek.

E sad, nisam sigurna da sam i ja bila njegov najboji drugar. Nekako sam otkrila da bih više volela da sam muško i svojski se trudila da to i budem. Momci su me tako i prihvatili, ali Laza se povukao tada, izgleda pod pritiskom nekih mojih fizičkih aduta. Kaže: “Ti Maro nisi muško i ne možeš da budeš. A pogotovo ne kad se tako isprsiš i pričaš mi kako se struže drvo i drži dleto. Jesi ti normalna?”

I tako, posle nekoliko godina druženja u garaži mog dede, koji je otišao na onaj svet na prečac ne uspevši da sakrije svoj najdraži alat od nas bezobrazne dece niti da ga proguta pa k’o čovek umre od unutrašnjih krvarenja, Laza je nestao.

Umeli smo mi tako da testerišemo po čitav dan ili da ja testerišem dok mi Laza čita svoje najnovije stihove. Kad su oformili bend svima nam je bilo jasno da će uspeti samo ako se pretvori u one-man recital. Ali momci su bili uporni, dok nije došlo do vežbanja. Onda ih je interesantan kućni odgoj sprečio u tome, jer to fina i kulturna deca ne rade – ne znoje se i ne naprežu slučajno – i bacili su instrumente kao i sve do tada.

Evo opet blejimo u garaži i pijemo pivo i pravimo sledeći veliki projekat: custom made nameštaj – za online prodaju.
Znam, znam, opet se igramo. Eh, al samo je Laza tu nedostajao.

I ne bih se ja ni javila ovde, da se on pre nekoliko dana nije pojavio u garaži sa onom svojom sveščicom koju svuda nosi sa sobom i smetenog pogleda koji je uvek imao.

Kaže: “Zdravo” i sede kao da nikada nije ni odlazio. Gledamo ga momci i ja pa nastavismo po starom. Kaže, išao da traži posao i mislio da će mnogo da se smori. Ali shvatio je dve stvari: Ako ga budući šef ne pojede za neki svoj doručak, biće ponosan njime – i – Shvatio je da je on u stvari čovek od koga mnogo toga može da nauči ali je i tužan iz nekog razloga, pa mi se čini da je izgovorio kako će učiniti sve da sazna tu njegovu tajnu i možda nešto napiše o njemu.

Ok, igra sa budućim šefom..opasna stvar. Al opet, retko ko od nas je do kraja razumeo milog nam drugara, pa smo ga saslušali i ponudili pivom. Ostatak dana prođe kao i svako zajedničko popodne do tada.

Kad je Laza krenuo kući, samo je dobacio da jedva čeka da opet pišemo zajedno a meni iz nekog razloga srce zaigra. Nas dvoje smo umeli da se sakrijemo od ostalih i piskaramo zajedničke priče.

Ajd sad odoh, neće garaža sama da se očisti…

Moja je mama umela da se smeje

Da, umela je.
Nekada davno imala je osmeh, onaj pravi, kad se smeju i oči i nos i obrve i uši.
Umeo je nekada i čuperak da joj se zakikoće.

Moja je mama umela i da grli i čuva i štiti i da govori nežne reči, uvijene u traku od psovki, samo da me previše ne razmazi. Nije lepo, ali meni je i to bilo najlepše.
Nekada je umela da objasni zašto grmi i zašto mora da se jede šargarepa.
I sećam se jednom, kad sam imala zauške – spremila mi je najgroznije jelo: barenu ribu sa svežim belim lukom. I nije bilo grozno! Dal’ zbog njenih ruku ili mog grla koje nije osećalo ukus, to mi je bilo nešto najukusnije – i danas se toga rado sećam.

Nekada davno umela je da veze. Bilo je teško izvući je iz kuće i skoro nemoguće naterati da prestane da se svađa sa daljinskim. On je uvek bio tvdoglav i sve radio njoj iz inata. Sedela je tako danima, s vremena na vreme vičući na njega i birajući konce kad bi uspela da pre toga odabere kanal.

Umela je ona da oceni koliko duše neko ima i ko se uopšte nije rodio sa dušom. Samo nije umela to lepo da kaže.

Porasla sam i ja.
Možda je zbog toga ona postala manja i slabašnija.
Možda zbog toga primećujem da joj je osmeh veći jer se sa njim ništa više na njenom licu ne smeje.
Ona sada više ne ume da govori te čarobne reči. Postala je obična osoba.

Njene oči samo još imaju istu boju. Obično su umorne, blede, nose senke ovog vremena i nekih njenih bolova.
Nekada je gledala u ljude, sad im gleda u srce.
Naučila je da kaže neke stvari. Naučila je da voli i štiti bez ružnih traka. Naučila je da bude prava mama.

Možda i majke rastu sa nama, a mi to ne znamo. Ne znaju ni one.
Samo jednog dana svi shvatimo koliko su budalaste neke sitne svađe, neke grube reči.
Koliko su nam one bliske. Koliko znači da nas i sad zagrle, da im čujemo srce.

Možda i tvoja mama čeka da posraste, da porasteš, pa da se razumete, zagrlite, shvatite, pomirite… i da krenete dalje… dok život traje.

Nije lako biti mlad!

Budilnik – kad nismo spremni da ustanemo, za školu, za fakultet, pa čak i za vrtić…

Previše stvari muči mlade ljude a dan previše kratko traje. Neće da se razvuče ni malo – mada bi neki voleli da ga skrate

Možda je previše misli u glavi. Neke za koje niko nema odgovor, možda zato što se bojimo da pitamo.
Kako li će nas gledati, kakve će rakcije biti? Ne, te stvari se ne pitaju – valjda zato što su tako važne? Ili zbog toga što ni oni stariji ne znaju odgovor?

Ostavljeni smo sami sa pitanjima koja se gomilaju.

A učili su nas šta se sme a šta se ne sme. Slušanje bez pogovora, apsolutna iskrenost, uradi ovako i ovako. To ne može da funkcioniše. Mi vidimo njih, ono što oni rade, a to nije ono što govore.
Bravo za one koji znaju šta žele i drže se toga!

Čemu služe mame i tate, bake i deke, rođaci, omiljene poznate ličnosti?
Služe nam da vidimo šta oni rade pa da radimo po svom
Mislim da zabrane i pravila nemaju nikakvog efekta. Pozivaju na neposlušanje.
A to neće koristiti ni nama ni ljudima oko nas.

Šta jedan mlad čovek treba da radi?
Ne prihvataju da je dovoljno zreo za svoje godine, ne prihvataju njegove odluke i nameću svoje, uvek je tu neko pametniji koji vrši pritisak dok ne odustanemo.

Treba da reši šta će i da radi ono što ga čini srećnim!

Iskrenost je nešto što može podići poverenje kod okoline instant metodom. Kako?
Roditelji su poznati po tome da svežem pubertetliji ne veruju šta god da kaže. Pa čak i kad preraste pubertet ne veruju mu. Nekad se pitam kako to da smo mi izašli iz puberteta a naši roditelji još uvek nisu?
Jedini način da se prekine ovo vrzino kolo jeste istina!

Da, košta mnogo, pogotovo kad postoji strah od reakcije starijih, ali vredi.
-Roditelji svakako ne veruju (bar većina njih), takođe svaku informaciju provere. Biće interesantno kad shvate da govoriš istinu!
-Samopouzdanje poraste kad znaš da radis nešto ispravno i da se verovatno niko oko tebe ne bi usudio da uradi to isto
-Lanac popušta a tebe smatraju odraslijom osobom (i verovatno su malo ljubomorni na tebe)

Šta to znači da radimo po svom?

Ne, ne znači da treba ludovati i napraviti neku glupost samo zato što smo rešili da živimo po svom. To je ono što bi naše društvo očekivalo od nas.

Da se ne lažemo, 95% onoga što kažu da su radili (pogotovo one “hrabre” stvari) u stvari nisu i verovatno se nikada ne bi usudili.
Ali bitno je prozvati vršnjake na nešto što će kasnije učiniti da zažale.

Raditi po svom znači upoznati sebe i raditi stvari koje ti prijaju!
Znači da nije bitno šta ostali misle i koliko to “nije cool” u očima nekih (verovatno su samo ljubomorni što smisleno provodiš vreme) već da svoje vreme provodiš tako kako ti želiš i radiš stvari koje te zanimaju.

Sećam se da sam nekome rekla da idem na folklor. Mislila sam da mi je prijatelj. Počeo je da me ismeva, da me naziva seljankom, da priča kako to niko ne radi, da čak u autobusu viče “oooopsa opsa sa”. Nije bilo interesantno nikome, ali on je nastavio sa tim.
Kad sam prekinula druženje nadurio se i posle mesec dana je došao da vidi “šta to ima u tom folkloru”. Ostao je na toj probi i koliko znam još uvek negde igra.

Danas je mnogo teže biti mlad nego ranije. Imamo toliko mogućnosti a još uvek ne znamo ko smo ni šta smo. Čini nam se da vreme leti a mi ne možemo da ga stignemo.

Početak je jednostavan. Treba upoznati sebe, pitati se šta volimo, šta nam prija, šta smo mi..ostalo je lako!