Kad senke šapuću

Nije ni malo teško razgovarati sa senkama. One govore na različite načine, tako da ih razume samo onaj kome se obraćaju. Melodija drage pesme ili samo šuštanje vetra, nebitno je.

Danas se vraćam u svoje selo. Premorena od dugog puta i pešačenja noću. Van šume je neki drugi svet, ali ovde, ovde je samo mir i toplina onog doma koji ne čini sama koliba – građena sa toliko ljubavi, nego i sve poljane, potoci, šumarci i grančice mekanog žbunja koje miluju gležnjeve, čine da pomislim da hodam po oblacima.
Kako zađem u šumarak i drveće me sakrije od ostatka sveta, legnem i zagrlim svoju šumu. Kao u rukama majke, sklupčam se i uzdahnem duboko, šapnem joj kako mi je nedostajala… moja šuma je uvek bila izvor mog života i zdravlja svih stanovnika sela. Ništa se ne poštuje kao zakon šume.
Tu sam stvorena i rođena i tu sam naučila svoja prva šaputanja – molitve drveću. Ima nešto u tim prastarim džinovima slično ljudskoj duši. Ne postoje dva stabla koja slično izgledaju ili slično šušte. Kao dobroćudni starci umeju nekada da me posavetuju, a nekada jure za svojim bubicama i tvrdoglavo odbijaju da govore.

I danas su ćudljivi. Volim ovo mesto!
Podižem pogled i udišem duboko. Vreme je da krenem u selo.
Na levom obrazu, slepoočnici, ramenu osetila sam pogled. Ovde su moje moći ponovo stvarne. Možda drveće zato ćuti.
Ima mnogo razbojnika u ovom kraju. Zalutali ljudi iz spoljašnjeg sveta koji dođu da uberu neki od skupocenih plodova šume, pa zaborave zašto su došli, lutaju šumom, smeju se kao deca, šuma ih štiti i uči ko su i kakve duše u sebi nose. Srećna stvorenja. Zovemo ih razbojnicima samo zbog njihove namere. Kada jednom ovde dođu, postaju naši susedi sa kojima delimo sve.

Njegov pogled je znatiželjno pratio siluetu stabla koje je bilo između nas. Nije me mogao videti, ali gledao je pravo kroz ogromno telo srebrne vrbe.
Pitala sam se da li me je osetio i došao zamnom ili me je svojom željom prizvao. Ustala sam nečujno i prišla drvetu. Polako naslonila dlan na njegovu koru i znala da je on sa druge strane i radi isto to. On nije bio jedan od razbojnika – bio je jedan od nas ali bez sećanja na ovo mesto. Kako je to moguće?

Podigao je drugu ruku i pomilovao drvo. Vrba mi je svojom granom sklonila kosu sa čela.
Ko je on pitala sam se. Nije bilo puno ljudi koji su umeli da opšte sa vrbama. Vrba je svojevoljno drvo, puno života i da nema korenje plesalo bi po šumi. Vrbe nisu grlile niti bile nežne.

Iskoračila sam u stranu i našla se licem u lice sa poznatim čovekom. Širok osmeh i podignuta ruka u znak pozdrava – slika koju pamtim negde iz detinjstva. Zgrabila sam mu ruku i odvukla ga do sela. Znala sam da me deca čekaju pored kuće starešine da se vratim i završim im priču. Projurila sam pored njih i nasmejala se. Utrčala sam u dvorište pa sve do kuće starešine sela vukući za sobom dragu senku.
Probao je da se otme, ali samo na trenutak. Znao je da ga neću pustiti.
Pokucala sam i jadni starac je verovatno pomislio da se sprema neka oluja. Otvorio je vrata i ugledao mene sa osmehom od uha do uha.
Dobar dan dobri oče. Dovela sam Vam nekoga.

Neko je istrgao ruku iz moje. Nagazila sam ga brzo da stane. Bolelo ga je. Ali ni približno onoliko koliko ga je bolelo odsustvo iz sela sve ove godine.
Nije imao hrabrosti da svom ocu kaže šta misli o njemu ni da u selu nastavi život nakon što je oca optužio za bolest i nemoć majke. Otišao je a da se nikome nije javio.
Sklonila sam se u stranu i ostavila dva čoveka da se pogledaju.
Nekada jak i razvijen čovek, s pravom starešina sela, sada je bio starčić koji je brojao dane do konačnog mira i pričao deci priče iz vremena kad je bio slavni ratnik i borio se protiv vojske koja je napadala ovaj kraj.
Moj drug iz velike poljane, sa kojim sam nekada brala gljive i cveće, pretvarajući se da sam veliki druid i prekopala pola doline da nađem koren koji u ovim krajevima više ne raste, sada je bio odrastao momak, isuviše nalik svom ocu sa kojim se nije slagao.
Kako se vreme poigra sa ljudima. Šta pomisle ljudi kada ispred sebe ili u odbljesku vodene površine ugledaju osobu koja ih je toliko povredila?

Deca su se okupila da vide kraj priče. Pokušavala sam da im objasnim gde idu stare duše, kada osete potrebu za večitim snom. Nisam imala srca da im objsnim da neke duše ne mogu da odu jer ne mogu da nađu mir.
Starac je kleknuo ispred nogu svog sina i zagrlio ga oko kolena. Nije morao ni da zatraži oprost. Viriju mu je spustio ruku na sedu kosu i sagao se da pridigne starca. Zajedno smo ga odveli u kuću gde je legao skoro bez svesti i zamolio nas da ga ostavimo da se malo sabere. Samo je još nečujno pružio sinu stari drveni ključ od kolibe i sklopio je oči. Čuli smo kako duboko diše. Možda prvi put od kako je mladić napustio selo.
Izašli smo napolje. Pred nama je bio dan i bezbroj priča ćutalica.

Stegao mi je šaku i potrčao prema našoj poljani ne ispuštajući je. Za nama su potrčala deca koja su se kikotala i gledala ovog poznatog stranca o kome su do sada samo slušala priče. Ubrao je dva paperjasta različka i stavio mi po jedan iza svakog uha, a zatim počupao hrpu korova i stavio sebi na glavu. Deca su se jako smejala. Svi smo legli u krug i uhvatili se za ruke. Pogledala sam ga a on se samo nasmejao. Dečica su mu prepričavala priče koje smo izmišljali o njemu – koji je ovde svima toliko nedostajao.
Poljana je postajala uža i udobnija kako su senke okolnog drveća postajale duže i po nekada nas pomilovale pa se povukle plešući sa vetrom.
Bilo je toliko toga da se kaže a ipak smo ćutali. Samo su senke trčkarale do njega pa do mene pa opet do njega i šaputavim glasom prenosile ono što se samo ćutanjem moglo reći.

Moja je mama umela da se smeje

Da, umela je.
Nekada davno imala je osmeh, onaj pravi, kad se smeju i oči i nos i obrve i uši.
Umeo je nekada i čuperak da joj se zakikoće.

Moja je mama umela i da grli i čuva i štiti i da govori nežne reči, uvijene u traku od psovki, samo da me previše ne razmazi. Nije lepo, ali meni je i to bilo najlepše.
Nekada je umela da objasni zašto grmi i zašto mora da se jede šargarepa.
I sećam se jednom, kad sam imala zauške – spremila mi je najgroznije jelo: barenu ribu sa svežim belim lukom. I nije bilo grozno! Dal’ zbog njenih ruku ili mog grla koje nije osećalo ukus, to mi je bilo nešto najukusnije – i danas se toga rado sećam.

Nekada davno umela je da veze. Bilo je teško izvući je iz kuće i skoro nemoguće naterati da prestane da se svađa sa daljinskim. On je uvek bio tvdoglav i sve radio njoj iz inata. Sedela je tako danima, s vremena na vreme vičući na njega i birajući konce kad bi uspela da pre toga odabere kanal.

Umela je ona da oceni koliko duše neko ima i ko se uopšte nije rodio sa dušom. Samo nije umela to lepo da kaže.

Porasla sam i ja.
Možda je zbog toga ona postala manja i slabašnija.
Možda zbog toga primećujem da joj je osmeh veći jer se sa njim ništa više na njenom licu ne smeje.
Ona sada više ne ume da govori te čarobne reči. Postala je obična osoba.

Njene oči samo još imaju istu boju. Obično su umorne, blede, nose senke ovog vremena i nekih njenih bolova.
Nekada je gledala u ljude, sad im gleda u srce.
Naučila je da kaže neke stvari. Naučila je da voli i štiti bez ružnih traka. Naučila je da bude prava mama.

Možda i majke rastu sa nama, a mi to ne znamo. Ne znaju ni one.
Samo jednog dana svi shvatimo koliko su budalaste neke sitne svađe, neke grube reči.
Koliko su nam one bliske. Koliko znači da nas i sad zagrle, da im čujemo srce.

Možda i tvoja mama čeka da posraste, da porasteš, pa da se razumete, zagrlite, shvatite, pomirite… i da krenete dalje… dok život traje.

Nije lako biti mlad!

Budilnik – kad nismo spremni da ustanemo, za školu, za fakultet, pa čak i za vrtić…

Previše stvari muči mlade ljude a dan previše kratko traje. Neće da se razvuče ni malo – mada bi neki voleli da ga skrate

Možda je previše misli u glavi. Neke za koje niko nema odgovor, možda zato što se bojimo da pitamo.
Kako li će nas gledati, kakve će rakcije biti? Ne, te stvari se ne pitaju – valjda zato što su tako važne? Ili zbog toga što ni oni stariji ne znaju odgovor?

Ostavljeni smo sami sa pitanjima koja se gomilaju.

A učili su nas šta se sme a šta se ne sme. Slušanje bez pogovora, apsolutna iskrenost, uradi ovako i ovako. To ne može da funkcioniše. Mi vidimo njih, ono što oni rade, a to nije ono što govore.
Bravo za one koji znaju šta žele i drže se toga!

Čemu služe mame i tate, bake i deke, rođaci, omiljene poznate ličnosti?
Služe nam da vidimo šta oni rade pa da radimo po svom
Mislim da zabrane i pravila nemaju nikakvog efekta. Pozivaju na neposlušanje.
A to neće koristiti ni nama ni ljudima oko nas.

Šta jedan mlad čovek treba da radi?
Ne prihvataju da je dovoljno zreo za svoje godine, ne prihvataju njegove odluke i nameću svoje, uvek je tu neko pametniji koji vrši pritisak dok ne odustanemo.

Treba da reši šta će i da radi ono što ga čini srećnim!

Iskrenost je nešto što može podići poverenje kod okoline instant metodom. Kako?
Roditelji su poznati po tome da svežem pubertetliji ne veruju šta god da kaže. Pa čak i kad preraste pubertet ne veruju mu. Nekad se pitam kako to da smo mi izašli iz puberteta a naši roditelji još uvek nisu?
Jedini način da se prekine ovo vrzino kolo jeste istina!

Da, košta mnogo, pogotovo kad postoji strah od reakcije starijih, ali vredi.
-Roditelji svakako ne veruju (bar većina njih), takođe svaku informaciju provere. Biće interesantno kad shvate da govoriš istinu!
-Samopouzdanje poraste kad znaš da radis nešto ispravno i da se verovatno niko oko tebe ne bi usudio da uradi to isto
-Lanac popušta a tebe smatraju odraslijom osobom (i verovatno su malo ljubomorni na tebe)

Šta to znači da radimo po svom?

Ne, ne znači da treba ludovati i napraviti neku glupost samo zato što smo rešili da živimo po svom. To je ono što bi naše društvo očekivalo od nas.

Da se ne lažemo, 95% onoga što kažu da su radili (pogotovo one “hrabre” stvari) u stvari nisu i verovatno se nikada ne bi usudili.
Ali bitno je prozvati vršnjake na nešto što će kasnije učiniti da zažale.

Raditi po svom znači upoznati sebe i raditi stvari koje ti prijaju!
Znači da nije bitno šta ostali misle i koliko to “nije cool” u očima nekih (verovatno su samo ljubomorni što smisleno provodiš vreme) već da svoje vreme provodiš tako kako ti želiš i radiš stvari koje te zanimaju.

Sećam se da sam nekome rekla da idem na folklor. Mislila sam da mi je prijatelj. Počeo je da me ismeva, da me naziva seljankom, da priča kako to niko ne radi, da čak u autobusu viče “oooopsa opsa sa”. Nije bilo interesantno nikome, ali on je nastavio sa tim.
Kad sam prekinula druženje nadurio se i posle mesec dana je došao da vidi “šta to ima u tom folkloru”. Ostao je na toj probi i koliko znam još uvek negde igra.

Danas je mnogo teže biti mlad nego ranije. Imamo toliko mogućnosti a još uvek ne znamo ko smo ni šta smo. Čini nam se da vreme leti a mi ne možemo da ga stignemo.

Početak je jednostavan. Treba upoznati sebe, pitati se šta volimo, šta nam prija, šta smo mi..ostalo je lako!