Kad senke šapuću

Nije ni malo teško razgovarati sa senkama. One govore na različite načine, tako da ih razume samo onaj kome se obraćaju. Melodija drage pesme ili samo šuštanje vetra, nebitno je.

Danas se vraćam u svoje selo. Premorena od dugog puta i pešačenja noću. Van šume je neki drugi svet, ali ovde, ovde je samo mir i toplina onog doma koji ne čini sama koliba – građena sa toliko ljubavi, nego i sve poljane, potoci, šumarci i grančice mekanog žbunja koje miluju gležnjeve, čine da pomislim da hodam po oblacima.
Kako zađem u šumarak i drveće me sakrije od ostatka sveta, legnem i zagrlim svoju šumu. Kao u rukama majke, sklupčam se i uzdahnem duboko, šapnem joj kako mi je nedostajala… moja šuma je uvek bila izvor mog života i zdravlja svih stanovnika sela. Ništa se ne poštuje kao zakon šume.
Tu sam stvorena i rođena i tu sam naučila svoja prva šaputanja – molitve drveću. Ima nešto u tim prastarim džinovima slično ljudskoj duši. Ne postoje dva stabla koja slično izgledaju ili slično šušte. Kao dobroćudni starci umeju nekada da me posavetuju, a nekada jure za svojim bubicama i tvrdoglavo odbijaju da govore.

I danas su ćudljivi. Volim ovo mesto!
Podižem pogled i udišem duboko. Vreme je da krenem u selo.
Na levom obrazu, slepoočnici, ramenu osetila sam pogled. Ovde su moje moći ponovo stvarne. Možda drveće zato ćuti.
Ima mnogo razbojnika u ovom kraju. Zalutali ljudi iz spoljašnjeg sveta koji dođu da uberu neki od skupocenih plodova šume, pa zaborave zašto su došli, lutaju šumom, smeju se kao deca, šuma ih štiti i uči ko su i kakve duše u sebi nose. Srećna stvorenja. Zovemo ih razbojnicima samo zbog njihove namere. Kada jednom ovde dođu, postaju naši susedi sa kojima delimo sve.

Njegov pogled je znatiželjno pratio siluetu stabla koje je bilo između nas. Nije me mogao videti, ali gledao je pravo kroz ogromno telo srebrne vrbe.
Pitala sam se da li me je osetio i došao zamnom ili me je svojom željom prizvao. Ustala sam nečujno i prišla drvetu. Polako naslonila dlan na njegovu koru i znala da je on sa druge strane i radi isto to. On nije bio jedan od razbojnika – bio je jedan od nas ali bez sećanja na ovo mesto. Kako je to moguće?

Podigao je drugu ruku i pomilovao drvo. Vrba mi je svojom granom sklonila kosu sa čela.
Ko je on pitala sam se. Nije bilo puno ljudi koji su umeli da opšte sa vrbama. Vrba je svojevoljno drvo, puno života i da nema korenje plesalo bi po šumi. Vrbe nisu grlile niti bile nežne.

Iskoračila sam u stranu i našla se licem u lice sa poznatim čovekom. Širok osmeh i podignuta ruka u znak pozdrava – slika koju pamtim negde iz detinjstva. Zgrabila sam mu ruku i odvukla ga do sela. Znala sam da me deca čekaju pored kuće starešine da se vratim i završim im priču. Projurila sam pored njih i nasmejala se. Utrčala sam u dvorište pa sve do kuće starešine sela vukući za sobom dragu senku.
Probao je da se otme, ali samo na trenutak. Znao je da ga neću pustiti.
Pokucala sam i jadni starac je verovatno pomislio da se sprema neka oluja. Otvorio je vrata i ugledao mene sa osmehom od uha do uha.
Dobar dan dobri oče. Dovela sam Vam nekoga.

Neko je istrgao ruku iz moje. Nagazila sam ga brzo da stane. Bolelo ga je. Ali ni približno onoliko koliko ga je bolelo odsustvo iz sela sve ove godine.
Nije imao hrabrosti da svom ocu kaže šta misli o njemu ni da u selu nastavi život nakon što je oca optužio za bolest i nemoć majke. Otišao je a da se nikome nije javio.
Sklonila sam se u stranu i ostavila dva čoveka da se pogledaju.
Nekada jak i razvijen čovek, s pravom starešina sela, sada je bio starčić koji je brojao dane do konačnog mira i pričao deci priče iz vremena kad je bio slavni ratnik i borio se protiv vojske koja je napadala ovaj kraj.
Moj drug iz velike poljane, sa kojim sam nekada brala gljive i cveće, pretvarajući se da sam veliki druid i prekopala pola doline da nađem koren koji u ovim krajevima više ne raste, sada je bio odrastao momak, isuviše nalik svom ocu sa kojim se nije slagao.
Kako se vreme poigra sa ljudima. Šta pomisle ljudi kada ispred sebe ili u odbljesku vodene površine ugledaju osobu koja ih je toliko povredila?

Deca su se okupila da vide kraj priče. Pokušavala sam da im objasnim gde idu stare duše, kada osete potrebu za večitim snom. Nisam imala srca da im objsnim da neke duše ne mogu da odu jer ne mogu da nađu mir.
Starac je kleknuo ispred nogu svog sina i zagrlio ga oko kolena. Nije morao ni da zatraži oprost. Viriju mu je spustio ruku na sedu kosu i sagao se da pridigne starca. Zajedno smo ga odveli u kuću gde je legao skoro bez svesti i zamolio nas da ga ostavimo da se malo sabere. Samo je još nečujno pružio sinu stari drveni ključ od kolibe i sklopio je oči. Čuli smo kako duboko diše. Možda prvi put od kako je mladić napustio selo.
Izašli smo napolje. Pred nama je bio dan i bezbroj priča ćutalica.

Stegao mi je šaku i potrčao prema našoj poljani ne ispuštajući je. Za nama su potrčala deca koja su se kikotala i gledala ovog poznatog stranca o kome su do sada samo slušala priče. Ubrao je dva paperjasta različka i stavio mi po jedan iza svakog uha, a zatim počupao hrpu korova i stavio sebi na glavu. Deca su se jako smejala. Svi smo legli u krug i uhvatili se za ruke. Pogledala sam ga a on se samo nasmejao. Dečica su mu prepričavala priče koje smo izmišljali o njemu – koji je ovde svima toliko nedostajao.
Poljana je postajala uža i udobnija kako su senke okolnog drveća postajale duže i po nekada nas pomilovale pa se povukle plešući sa vetrom.
Bilo je toliko toga da se kaže a ipak smo ćutali. Samo su senke trčkarale do njega pa do mene pa opet do njega i šaputavim glasom prenosile ono što se samo ćutanjem moglo reći.