divnim osmehom,

dok drveće boji zelenilo

u kom ptice pevaju.

Isprepletane grane

se pružaju na sve strane.

Voda žubori,

tu ribice brčkaju

svojim hitrim repićima.

Na dnu potoka biseri u školjkama

osvetljavaju ceo potok,

koji izvire iz planine

i napaja sanjivu travu.

Planine se pružaju

do vedra neba,

tu sokoli vladaju prostranstvom

i čuvaju dolinu od svega.

Nekad vidim je kao dete.
Te velike crne oči
i inat koji je sačuvala
i bela nežna koža
i male mekane ruke.

I nekad sasvim slučajno
čujem tanan glasić
kojim me je nekad zvala
srećna ili uplašena.
Nekad mi slomi srce.
Ta mala duša od porcelana
živi u nekom drugom telu,
spolja devojka kao od zlata
iza očiju još beli cvetak.
Kao slika iz ogledala
gledam kako kreće se,
kako govori istim rečima,
kako povlači iste linije
dok pero drži kao ja.

Kako joj iz pogleda
izviru očaj i snaga,
dok kreće putem
kojim sam išla,
obučena u crno,
beži od sveta
u kome mora da diše,
a koji je guši.

Dok je gledam, nekada
kao da vidim sebe, i nekada
potajno osluškujući glasove u noći,
čujem kako teško sanja.
Njeni nemoćni krici
nekad me dovode do očajanja.
Da li da je probudim
iz snova koje poznajem
ili da je pustim
da ide svojim putem
da drži isti mač
koji sam držala u rukama,
težak i haldan i oštar…
To je njen put.

Ta mala lutkica od porcelana
postaće još jedan ratnik;
uskoro stajaće kraj mene
negde u prvim linijama.
Krhka slika iz ogledala,
već poznatim stiskom ruke
daće znak da vreme je
da nastavimo put u neizvesnost.

januar, 2000.

U prvom leglu je 5 mačića, a u drugom 4. Majka jednih mačića je majka druge majke, tako da je ona u isto vreme i majka i baba. Svejedno, iako su iz različitih legala, mačići su se skroz na skroz izmešali. Nekoliko puta smo zatekli svih 9 mačića kod jedne majke – ludi su skroz i mešaju se.  Čas sisaju kod jene a čas kod druge majke. Stavili smo ih izmedju dva grma božura, sad im to izgleda kao prava prašuma. Uvek su aktivni, stalno se rvaju, grizu, jure i rade sve ostale stvari koje rade mačići.

Jedino mi je žao što moramo da ih damo, ali već imamo 4 odrasle mačke.  A sve njih ipak treba nahraniti.  Za 4 mačeta sam obezbedila novi dom, mada nisam sigurna da li će ih stvarno dobro paziti, iako oni tvrde da hoće.  Nije da nisam pokušala da ih zadržim, ali  uživaću u njima barem svaki dan dok ne budu morali da odu kod drugih.

autor: Chumana

Negde Negde
Postoji On pruža ruke
Znam da ga ima Da me dodirne
Možda iza ugla A ne vidim ga
Možda s druge strane Samo mu čujem dah
Noći ga kriju Muziku…
Sam je
Negde Ja jos tražim svoj san
Čeka na sunce Oči su mi nemirne
Da stigne s juga
Da otopi ledene okove
Da oživi smrznuto granje
A hladno je Bojim se… Da li zna?
Noćas kiše liju Svuda me prati strah

Svuda… poput smrti.

august, 1997.

jul, 1997.

Dotakla bih te
kao želja;
znam da me želis
i da me pratiš
nekim mislima
kad nikog nema
da te utešim.
U tom trenu
na nekom drugom
kraju čeznje
ja sam sama.
A dotakla bih te
kao san,
da smirim ti uzdah,
da začaram ti usne
i umirim te rukama
tražeci samo
da me čvrsto stegneš,
da mi samo kazeš
da sve prošlo je.

Dotakla bih te
kao miris
kad ideš poljem,
kad u njemu nadješ
neki mali svet.
I onda
kad sve nestane,
još uvek osećaš
miris poljskog cveća,
još uvek si tamo
još uvek me pratiš…
Dotakla sam te
svojim rečima
al nije to sve,
ne, nije jos kraj,
još uvek čekam te…

februar, 1999.

Ponovo ovde
bez imalo nade
tražim proslost
i jedno lice
tako drago.

Mozda se probudim
bojim se
da te potražim
a da te ne osetim
kraj sebe.

Nedostaješ mi
ove noći
tako beskrajno.
Dok negde daleko
na nekom jastuku uzdišes,
čeznem da te otrgnem
od svih i utešim;

Da dodirnem ti lice,
da dodirnem ti usne.
Da samo budem tu
i slušam kako dišes.

Želim da najdužu noć
ove zime
provedem kraj tvojih usana.

Samo da ti vidim osmeh.

novembar, 1997.

A i šta bi bilo da nisam i u ovoj čorbi mirođija? Ne bi bilo zabavno.

Kad smo bili klinci, Lazina sestra Veca i ja smo se baš lepo družile. Taman sam bila onoliko mlađa od nje koliko sam bila starija od Laze. Bila mi je uzor do neke 14. godine a posle sam shvatila da se pretvorila u pravu šmizlu namigušu koja je umela da se podvuče pod kožu momcima iz kraja a onda da im slomi srce.

Tako se Veca srušila u mojim očima kao uzor. Vlada je bio oduvek nabildovani klipan za kojim su uzdisale klinke, bar dok ne progovori, iako ga je Veca izgleda više volela, meni je bio samo tupav.

E zato je Laza onog trenutka kad je progovorio bio moj najbolji drugar zauvek.

E sad, nisam sigurna da sam i ja bila njegov najboji drugar. Nekako sam otkrila da bih više volela da sam muško i svojski se trudila da to i budem. Momci su me tako i prihvatili, ali Laza se povukao tada, izgleda pod pritiskom nekih mojih fizičkih aduta. Kaže: „Ti Maro nisi muško i ne možeš da budeš. A pogotovo ne kad se tako isprsiš i pričaš mi kako se struže drvo i drži dleto. Jesi ti normalna?“

I tako, posle nekoliko godina druženja u garaži mog dede, koji je otišao na onaj svet na prečac ne uspevši da sakrije svoj najdraži alat od nas bezobrazne dece niti da ga proguta pa k’o čovek umre od unutrašnjih krvarenja, Laza je nestao.

Umeli smo mi tako da testerišemo po čitav dan ili da ja testerišem dok mi Laza čita svoje najnovije stihove. Kad su oformili bend svima nam je bilo jasno da će uspeti samo ako se pretvori u one-man recital. Ali momci su bili uporni, dok nije došlo do vežbanja. Onda ih je interesantan kućni odgoj sprečio u tome, jer to fina i kulturna deca ne rade – ne znoje se i ne naprežu slučajno – i bacili su instrumente kao i sve do tada.

Evo opet blejimo u garaži i pijemo pivo i pravimo sledeći veliki projekat: custom made nameštaj – za online prodaju.
Znam, znam, opet se igramo. Eh, al samo je Laza tu nedostajao.

I ne bih se ja ni javila ovde, da se on pre nekoliko dana nije pojavio u garaži sa onom svojom sveščicom koju svuda nosi sa sobom i smetenog pogleda koji je uvek imao.

Kaže: „Zdravo“ i sede kao da nikada nije ni odlazio. Gledamo ga momci i ja pa nastavismo po starom. Kaže, išao da traži posao i mislio da će mnogo da se smori. Ali shvatio je dve stvari: Ako ga budući šef ne pojede za neki svoj doručak, biće ponosan njime – i – Shvatio je da je on u stvari čovek od koga mnogo toga može da nauči ali je i tužan iz nekog razloga, pa mi se čini da je izgovorio kako će učiniti sve da sazna tu njegovu tajnu i možda nešto napiše o njemu.

Ok, igra sa budućim šefom..opasna stvar. Al opet, retko ko od nas je do kraja razumeo milog nam drugara, pa smo ga saslušali i ponudili pivom. Ostatak dana prođe kao i svako zajedničko popodne do tada.

Kad je Laza krenuo kući, samo je dobacio da jedva čeka da opet pišemo zajedno a meni iz nekog razloga srce zaigra. Nas dvoje smo umeli da se sakrijemo od ostalih i piskaramo zajedničke priče.

Ajd sad odoh, neće garaža sama da se očisti…

Danas se vraćam u svoje selo. Premorena od dugog puta i pešačenja noću. Van šume je neki drugi svet, ali ovde, ovde je samo mir i toplina onog doma koji ne čini sama koliba – građena sa toliko ljubavi, nego i sve poljane, potoci, šumarci i grančice mekanog žbunja koje miluju gležnjeve, čine da pomislim da hodam po oblacima.
Kako zađem u šumarak i drveće me sakrije od ostatka sveta, legnem i zagrlim svoju šumu. Kao u rukama majke, sklupčam se i uzdahnem duboko, šapnem joj kako mi je nedostajala… moja šuma je uvek bila izvor mog života i zdravlja svih stanovnika sela. Ništa se ne poštuje kao zakon šume.
Tu sam stvorena i rođena i tu sam naučila svoja prva šaputanja – molitve drveću. Ima nešto u tim prastarim džinovima slično ljudskoj duši. Ne postoje dva stabla koja slično izgledaju ili slično šušte. Kao dobroćudni starci umeju nekada da me posavetuju, a nekada jure za svojim bubicama i tvrdoglavo odbijaju da govore.

I danas su ćudljivi. Volim ovo mesto!
Podižem pogled i udišem duboko. Vreme je da krenem u selo.
Na levom obrazu, slepoočnici, ramenu osetila sam pogled. Ovde su moje moći ponovo stvarne. Možda drveće zato ćuti.
Ima mnogo razbojnika u ovom kraju. Zalutali ljudi iz spoljašnjeg sveta koji dođu da uberu neki od skupocenih plodova šume, pa zaborave zašto su došli, lutaju šumom, smeju se kao deca, šuma ih štiti i uči ko su i kakve duše u sebi nose. Srećna stvorenja. Zovemo ih razbojnicima samo zbog njihove namere. Kada jednom ovde dođu, postaju naši susedi sa kojima delimo sve.

Njegov pogled je znatiželjno pratio siluetu stabla koje je bilo između nas. Nije me mogao videti, ali gledao je pravo kroz ogromno telo srebrne vrbe.
Pitala sam se da li me je osetio i došao zamnom ili me je svojom željom prizvao. Ustala sam nečujno i prišla drvetu. Polako naslonila dlan na njegovu koru i znala da je on sa druge strane i radi isto to. On nije bio jedan od razbojnika – bio je jedan od nas ali bez sećanja na ovo mesto. Kako je to moguće?

Podigao je drugu ruku i pomilovao drvo. Vrba mi je svojom granom sklonila kosu sa čela.
Ko je on pitala sam se. Nije bilo puno ljudi koji su umeli da opšte sa vrbama. Vrba je svojevoljno drvo, puno života i da nema korenje plesalo bi po šumi. Vrbe nisu grlile niti bile nežne.

Iskoračila sam u stranu i našla se licem u lice sa poznatim čovekom. Širok osmeh i podignuta ruka u znak pozdrava – slika koju pamtim negde iz detinjstva. Zgrabila sam mu ruku i odvukla ga do sela. Znala sam da me deca čekaju pored kuće starešine da se vratim i završim im priču. Projurila sam pored njih i nasmejala se. Utrčala sam u dvorište pa sve do kuće starešine sela vukući za sobom dragu senku.
Probao je da se otme, ali samo na trenutak. Znao je da ga neću pustiti.
Pokucala sam i jadni starac je verovatno pomislio da se sprema neka oluja. Otvorio je vrata i ugledao mene sa osmehom od uha do uha.
Dobar dan dobri oče. Dovela sam Vam nekoga.

Neko je istrgao ruku iz moje. Nagazila sam ga brzo da stane. Bolelo ga je. Ali ni približno onoliko koliko ga je bolelo odsustvo iz sela sve ove godine.
Nije imao hrabrosti da svom ocu kaže šta misli o njemu ni da u selu nastavi život nakon što je oca optužio za bolest i nemoć majke. Otišao je a da se nikome nije javio.
Sklonila sam se u stranu i ostavila dva čoveka da se pogledaju.
Nekada jak i razvijen čovek, s pravom starešina sela, sada je bio starčić koji je brojao dane do konačnog mira i pričao deci priče iz vremena kad je bio slavni ratnik i borio se protiv vojske koja je napadala ovaj kraj.
Moj drug iz velike poljane, sa kojim sam nekada brala gljive i cveće, pretvarajući se da sam veliki druid i prekopala pola doline da nađem koren koji u ovim krajevima više ne raste, sada je bio odrastao momak, isuviše nalik svom ocu sa kojim se nije slagao.
Kako se vreme poigra sa ljudima. Šta pomisle ljudi kada ispred sebe ili u odbljesku vodene površine ugledaju osobu koja ih je toliko povredila?

Deca su se okupila da vide kraj priče. Pokušavala sam da im objasnim gde idu stare duše, kada osete potrebu za večitim snom. Nisam imala srca da im objsnim da neke duše ne mogu da odu jer ne mogu da nađu mir.
Starac je kleknuo ispred nogu svog sina i zagrlio ga oko kolena. Nije morao ni da zatraži oprost. Viriju mu je spustio ruku na sedu kosu i sagao se da pridigne starca. Zajedno smo ga odveli u kuću gde je legao skoro bez svesti i zamolio nas da ga ostavimo da se malo sabere. Samo je još nečujno pružio sinu stari drveni ključ od kolibe i sklopio je oči. Čuli smo kako duboko diše. Možda prvi put od kako je mladić napustio selo.
Izašli smo napolje. Pred nama je bio dan i bezbroj priča ćutalica.

Stegao mi je šaku i potrčao prema našoj poljani ne ispuštajući je. Za nama su potrčala deca koja su se kikotala i gledala ovog poznatog stranca o kome su do sada samo slušala priče. Ubrao je dva paperjasta različka i stavio mi po jedan iza svakog uha, a zatim počupao hrpu korova i stavio sebi na glavu. Deca su se jako smejala. Svi smo legli u krug i uhvatili se za ruke. Pogledala sam ga a on se samo nasmejao. Dečica su mu prepričavala priče koje smo izmišljali o njemu – koji je ovde svima toliko nedostajao.
Poljana je postajala uža i udobnija kako su senke okolnog drveća postajale duže i po nekada nas pomilovale pa se povukle plešući sa vetrom.
Bilo je toliko toga da se kaže a ipak smo ćutali. Samo su senke trčkarale do njega pa do mene pa opet do njega i šaputavim glasom prenosile ono što se samo ćutanjem moglo reći.

dečje pesničenje, nedelja, 14. novembar, 12h, rex.
prijavite decu stvaraoce-pesnike-umetnice za učešće na: pesnicenje@gmail.com
pišete poeziju za decu? pošaljite prijavu, učestvujte.

Dakle, ukoliko je neko raspoložen da recituje, ili ima talentovano dete koje nema tremu – prijavite se!