Da! Stvari imaju dušu. Nose sa sobom iskustva, sećanja i osećanja. Nose sve one sitnice koje nas dotaknu u dubinu srca. Nekada je dovoljan pogled na tu stvar i dan će postati lepši, krenuće suze radosnice…

Različite stvari sa sobom nose različita iskustva. Nekada, panj drveta, baš tog drveta, može da probudi dete u odraslim osobama. Oni onda počnu da trče naokolo raširenih ruku, sa svojom decom, lete sa njima u svet mašte, iznad oblaka. Tada zasvetluca iskra u njihovim očima…

4064336101_c722ef11bc_z

Nekada školska torba podseti na te, baš te đačke obaveze, prve ljubavi, nevine nestašluke… I srce zaigra, i odrasla osoba postane dete, negde, u dubini duše.
Nekada, malena svilena maramica, stari iskrivljeni ram od naočara, podsete na tu, baš tu osobu, koja je otišla, a nismo je pred dugačak, večni put iskreno zagrlili, koja nas je volela, i mi smo nju, ali joj nikada nismo rekli šta je to, što nam je na srcu…
I tada, negde u dubini duše, postaje nam hladno, ispuni nas tuga, suza, malena, blistava, iskrena, slije se niz obraz…

Sami smo na svetu, u magli tuge izgubljenih duša.
Nekada fotografija, kao sećanje na nikada izgovorene reči, probudi želju da se ode do kraja sveta. Da se nađe draga osoba, osoba koja nikada nije zaboravljena, osoba koju nikada nismo preboleli. I kajemo se, ali kasno je. Prošlo vreme se nikada neće vratiti…

Da! Stvari imaju dušu. Podsete nas na trenutke sreće, trenutke prošlosti. Zbog kojih se uvek radujemo  ili uvek tugujemo. Ali detinjstvo je sad i nikad. Uživajmo u sadašnjosti, uživajmo u stvarnosti. Recimo sada, dok još možemo: „Volim te!“

Jovana, 12 godina

Subota jutrom u našoj kući,
dan je kad tu ne želiš ući.
Promrdaju tako čeda,
ranim jutrom sve od reda
i šapuću pod ćebetom
il se rvu sa krevetom,
al im se ne ustaje…

Doručak se već spremio,
u činije podelio.
Al’ njih nema pa ih nema
jedno brblja, drugo zeva
I sve neka čuda love
ale, zjale i slonove
al im se ne ustaje…

Tanki živci već trepere
i majka se opet ždere.
Izvuče ih iz kreveta
jedno hoda, drugo smeta,
ona je sita, on nije gladan,
a doručak već je hladan
i baš im se ne ustaje…

“Obucite se moje duše”,
gledaju je al ne čuše,
odeća je zagrejana
majka još je nasmejana
sunce gore, dugo zrači
i osmeh se već i smrači.
Al im se ne oblači…

Ode majka, praher nađe,
reši da se reši svađe
I u sobu mračna stanu
stoji, ćuti i tad planu;
ućutaše svi mangupi
ozbiljno je, sad se ćuti.
Možda im se bar malo oblači?…

Ipak zadnji prkos viri
i nikako da se smiri
kikoću se deca glasna
“E baš si mi ti opasna…”
Grom i munje i provala
shvatiše da nije šala.
I baš im se prkosilo…

Po sobi se već i veru
a oči im na praheru,
mala razrogači oči,
vrisnu i ka sobi skoči
a maleno muško luče
u ormar se tad zavuče
i baš je bila tišina…

Za deset minuta samo
jutro divno oslikano
čeda sede, jedu slatko
obučena, sve sad glatko,
i “molim te” i “hvala ti”
i “divno je mila mati”
i možda su naučili…

Možda, videćemo sutra.

*Ni jedan praher ni dete nije povređeno u toku stvaranja ove pesme… možda će upozorenje delovati???

Sunce nam stvara toplotu

divnim osmehom,

dok drveće boji zelenilo

u kom ptice pevaju.

Isprepletane grane

se pružaju na sve strane.

Voda žubori,

tu ribice brčkaju

svojim hitrim repićima.

Na dnu potoka biseri u školjkama

osvetljavaju ceo potok,

koji izvire iz planine

i napaja sanjivu travu.

Planine se pružaju

do vedra neba,

tu sokoli vladaju prostranstvom

i čuvaju dolinu od svega.

Nekad vidim
kako podiže pogled ka meni.
Kao mala srna
traži neki znak na mom licu,
možda odobrenje
za to što je rekla;
malo nesigurna
ako se odmah ne pojavi osmeh.

Nekad vidim je kao dete.
Te velike crne oči
i inat koji je sačuvala
i bela nežna koža
i male mekane ruke.

I nekad sasvim slučajno
čujem tanan glasić
kojim me je nekad zvala
srećna ili uplašena.
Nekad mi slomi srce.
Ta mala duša od porcelana
živi u nekom drugom telu,
spolja devojka kao od zlata
iza očiju još beli cvetak.
Kao slika iz ogledala
gledam kako kreće se,
kako govori istim rečima,
kako povlači iste linije
dok pero drži kao ja.

Kako joj iz pogleda
izviru očaj i snaga,
dok kreće putem
kojim sam išla,
obučena u crno,
beži od sveta
u kome mora da diše,
a koji je guši.

Dok je gledam, nekada
kao da vidim sebe, i nekada
potajno osluškujući glasove u noći,
čujem kako teško sanja.
Njeni nemoćni krici
nekad me dovode do očajanja.
Da li da je probudim
iz snova koje poznajem
ili da je pustim
da ide svojim putem
da drži isti mač
koji sam držala u rukama,
težak i haldan i oštar…
To je njen put.

Ta mala lutkica od porcelana
postaće još jedan ratnik;
uskoro stajaće kraj mene
negde u prvim linijama.
Krhka slika iz ogledala,
već poznatim stiskom ruke
daće znak da vreme je
da nastavimo put u neizvesnost.

januar, 2000.

Iako sam  i dalje tužna što mi je prošle godine uginulo ono crno mače, uspela sam da ubijem tugu makar malo: na svet je stiglo novih 9 mačića!

U prvom leglu je 5 mačića, a u drugom 4. Majka jednih mačića je majka druge majke, tako da je ona u isto vreme i majka i baba. Svejedno, iako su iz različitih legala, mačići su se skroz na skroz izmešali. Nekoliko puta smo zatekli svih 9 mačića kod jedne majke – ludi su skroz i mešaju se.  Čas sisaju kod jene a čas kod druge majke. Stavili smo ih izmedju dva grma božura, sad im to izgleda kao prava prašuma. Uvek su aktivni, stalno se rvaju, grizu, jure i rade sve ostale stvari koje rade mačići.

Jedino mi je žao što moramo da ih damo, ali već imamo 4 odrasle mačke.  A sve njih ipak treba nahraniti.  Za 4 mačeta sam obezbedila novi dom, mada nisam sigurna da li će ih stvarno dobro paziti, iako oni tvrde da hoće.  Nije da nisam pokušala da ih zadržim, ali  uživaću u njima barem svaki dan dok ne budu morali da odu kod drugih.

autor: Chumana

Ovu pesmu možete čitati kojim redom želite, samo ne onako kako je napisana…

Negde Negde
Postoji On pruža ruke
Znam da ga ima Da me dodirne
Možda iza ugla A ne vidim ga
Možda s druge strane Samo mu čujem dah
Noći ga kriju Muziku…
Sam je
Negde Ja jos tražim svoj san
Čeka na sunce Oči su mi nemirne
Da stigne s juga
Da otopi ledene okove
Da oživi smrznuto granje
A hladno je Bojim se… Da li zna?
Noćas kiše liju Svuda me prati strah

Svuda… poput smrti.

august, 1997.

 

 

 

 

 

Držiš mi ruke
vrelim prstima
i daleko od svetla
ovog grada
nosiš me na pesmi
noćnog vetra
istkanoj na žicama
tvoje gitare.
Gasis svetlo
tajnim pogledima.
Kad zatvoriš oči
zavesa pada
i s pozornice diže
prašinu leta,
što grli me i budi
uspomene stare.
Kao plač
bez utehe
čuje se pesma
moja i tvoja
urezana na kamenoj
hladnoj ploči
što se kao sablast
po mislima vrti.
I uzalud krijem
uzdahe teške,
čini se, srećna sam
u snovima od boja.
Ali s ove strane
moje umorne oči
najradije u tami
sanjaju o smrti.

jul, 1997.

Dotakla bih te
kao nekad.
Da znam samo
kojim putem
snovima lutaš
tražeci ljubav,
našla bih te
i dotakla bih te,
kao tada…
Da samo mogu
da doletim,
uzaud pružam
uvela krila
ovo nebo
ne razume sreću.

Dotakla bih te
kao želja;
znam da me želis
i da me pratiš
nekim mislima
kad nikog nema
da te utešim.
U tom trenu
na nekom drugom
kraju čeznje
ja sam sama.
A dotakla bih te
kao san,
da smirim ti uzdah,
da začaram ti usne
i umirim te rukama
tražeci samo
da me čvrsto stegneš,
da mi samo kazeš
da sve prošlo je.

Dotakla bih te
kao miris
kad ideš poljem,
kad u njemu nadješ
neki mali svet.
I onda
kad sve nestane,
još uvek osećaš
miris poljskog cveća,
još uvek si tamo
još uvek me pratiš…
Dotakla sam te
svojim rečima
al nije to sve,
ne, nije jos kraj,
još uvek čekam te…

februar, 1999.

Ponovo sama
nekad u suzama
nekad kroz noć
šapucem samo
gde si, nema te.

Ponovo ovde
bez imalo nade
tražim proslost
i jedno lice
tako drago.

Mozda se probudim
bojim se
da te potražim
a da te ne osetim
kraj sebe.

Nedostaješ mi
ove noći
tako beskrajno.
Dok negde daleko
na nekom jastuku uzdišes,
čeznem da te otrgnem
od svih i utešim;

Da dodirnem ti lice,
da dodirnem ti usne.
Da samo budem tu
i slušam kako dišes.

Želim da najdužu noć
ove zime
provedem kraj tvojih usana.

Samo da ti vidim osmeh.

novembar, 1997.

Cunjam ti ja ovih dana netom i vidim svog drugara Lazu, pardon, Larija kako je lepo počeo i javno da govori svoje mudrosti. I tu se izoduševljavam i rešim da se pridružim, znam ja da Laza mene voli, mada ume da reži nekada kad mu se suviše približim. Uvek je bio čudno dete.

A i šta bi bilo da nisam i u ovoj čorbi mirođija? Ne bi bilo zabavno.

Kad smo bili klinci, Lazina sestra Veca i ja smo se baš lepo družile. Taman sam bila onoliko mlađa od nje koliko sam bila starija od Laze. Bila mi je uzor do neke 14. godine a posle sam shvatila da se pretvorila u pravu šmizlu namigušu koja je umela da se podvuče pod kožu momcima iz kraja a onda da im slomi srce.

Tako se Veca srušila u mojim očima kao uzor. Vlada je bio oduvek nabildovani klipan za kojim su uzdisale klinke, bar dok ne progovori, iako ga je Veca izgleda više volela, meni je bio samo tupav.

E zato je Laza onog trenutka kad je progovorio bio moj najbolji drugar zauvek.

E sad, nisam sigurna da sam i ja bila njegov najboji drugar. Nekako sam otkrila da bih više volela da sam muško i svojski se trudila da to i budem. Momci su me tako i prihvatili, ali Laza se povukao tada, izgleda pod pritiskom nekih mojih fizičkih aduta. Kaže: „Ti Maro nisi muško i ne možeš da budeš. A pogotovo ne kad se tako isprsiš i pričaš mi kako se struže drvo i drži dleto. Jesi ti normalna?“

I tako, posle nekoliko godina druženja u garaži mog dede, koji je otišao na onaj svet na prečac ne uspevši da sakrije svoj najdraži alat od nas bezobrazne dece niti da ga proguta pa k’o čovek umre od unutrašnjih krvarenja, Laza je nestao.

Umeli smo mi tako da testerišemo po čitav dan ili da ja testerišem dok mi Laza čita svoje najnovije stihove. Kad su oformili bend svima nam je bilo jasno da će uspeti samo ako se pretvori u one-man recital. Ali momci su bili uporni, dok nije došlo do vežbanja. Onda ih je interesantan kućni odgoj sprečio u tome, jer to fina i kulturna deca ne rade – ne znoje se i ne naprežu slučajno – i bacili su instrumente kao i sve do tada.

Evo opet blejimo u garaži i pijemo pivo i pravimo sledeći veliki projekat: custom made nameštaj – za online prodaju.
Znam, znam, opet se igramo. Eh, al samo je Laza tu nedostajao.

I ne bih se ja ni javila ovde, da se on pre nekoliko dana nije pojavio u garaži sa onom svojom sveščicom koju svuda nosi sa sobom i smetenog pogleda koji je uvek imao.

Kaže: „Zdravo“ i sede kao da nikada nije ni odlazio. Gledamo ga momci i ja pa nastavismo po starom. Kaže, išao da traži posao i mislio da će mnogo da se smori. Ali shvatio je dve stvari: Ako ga budući šef ne pojede za neki svoj doručak, biće ponosan njime – i – Shvatio je da je on u stvari čovek od koga mnogo toga može da nauči ali je i tužan iz nekog razloga, pa mi se čini da je izgovorio kako će učiniti sve da sazna tu njegovu tajnu i možda nešto napiše o njemu.

Ok, igra sa budućim šefom..opasna stvar. Al opet, retko ko od nas je do kraja razumeo milog nam drugara, pa smo ga saslušali i ponudili pivom. Ostatak dana prođe kao i svako zajedničko popodne do tada.

Kad je Laza krenuo kući, samo je dobacio da jedva čeka da opet pišemo zajedno a meni iz nekog razloga srce zaigra. Nas dvoje smo umeli da se sakrijemo od ostalih i piskaramo zajedničke priče.

Ajd sad odoh, neće garaža sama da se očisti…

Korisno

Roditelj baner

Parkour Srbija

Moje sve moje, moje! :)

Biblioteka

%d bloggers like this: