Srna

Nekad vidim
kako podiže pogled ka meni.
Kao mala srna
traži neki znak na mom licu,
možda odobrenje
za to što je rekla;
malo nesigurna
ako se odmah ne pojavi osmeh.

Nekad vidim je kao dete.
Te velike crne oči
i inat koji je sačuvala
i bela nežna koža
i male mekane ruke.

I nekad sasvim slučajno
čujem tanan glasić
kojim me je nekad zvala
srećna ili uplašena.
Nekad mi slomi srce.
Ta mala duša od porcelana
živi u nekom drugom telu,
spolja devojka kao od zlata
iza očiju još beli cvetak.
Kao slika iz ogledala
gledam kako kreće se,
kako govori istim rečima,
kako povlači iste linije
dok pero drži kao ja.

Kako joj iz pogleda
izviru očaj i snaga,
dok kreće putem
kojim sam išla,
obučena u crno,
beži od sveta
u kome mora da diše,
a koji je guši.

Dok je gledam, nekada
kao da vidim sebe, i nekada
potajno osluškujući glasove u noći,
čujem kako teško sanja.
Njeni nemoćni krici
nekad me dovode do očajanja.
Da li da je probudim
iz snova koje poznajem
ili da je pustim
da ide svojim putem
da drži isti mač
koji sam držala u rukama,
težak i haldan i oštar…
To je njen put.

Ta mala lutkica od porcelana
postaće još jedan ratnik;
uskoro stajaće kraj mene
negde u prvim linijama.
Krhka slika iz ogledala,
već poznatim stiskom ruke
daće znak da vreme je
da nastavimo put u neizvesnost.

januar, 2000.